Reprezentacija Srbije od 2006. Godine: Nastanak i nasledstvo prethodnih selekcija

Godina 2006. predstavlja jednu od najznačajnijih prekretnica u novijoj istoriji Srbije, ne samo na političkom i društvenom, već i na sportskom planu. Nakon referenduma o nezavisnosti Crne Gore u maju, Državna zajednica Srbije i Crne Gore je prestala da postoji, a Republika Srbija je stekla punu samostalnost. Ovaj događaj je imao direktan uticaj na sve sportske saveze i reprezentacije, uključujući i hokej na ledu. Od tog trenutka, hokejaška reprezentacija Srbije započela je svoju novu eru, preuzimajući bogato sportsko i pravno nasleđe koje se protezalo kroz decenije, od Kraljevine Jugoslavije, preko Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Državne zajednice Srbije i Crne Gore (SCG).

Ovaj članak će detaljno istražiti proces nastanka samostalne reprezentacije Srbije u hokeju na ledu, kako je došlo do formalnog i sportskog nasledstva, te kakve su bile implikacije za razvoj hokeja u zemlji. Poseban akcenat biće stavljen na ključne igrače, trenere, rezultate i izazove sa kojima se srpski hokej suočavao i još uvek suočava od tog istorijskog momenta.

Istorijsko nasleđe: Od kraljevine do državne zajednice

Razumevanje pozicije i puta hokejaške reprezentacije Srbije od 2006. godine nemoguće je bez dubinskog uvida u njen istorijski kontekst. Srpski hokej, u širem smislu, ne počinje sa osamostaljenjem, već je duboko ukorenjen u jugoslovenskoj hokejaškoj tradiciji, koja datira još iz predratnog perioda.

Koreni hokeja na tlu Jugoslavije

Hokej na ledu se na prostoru nekadašnje Jugoslavije pojavio još u tridesetim godinama 20. veka. Prve zvanične utakmice odigrane su u Zagrebu i Ljubljani, ali Beograd nije zaostajao. Već 1934. godine u Zagrebu je osnovan Savez zimskih sportova Jugoslavije, a 1939. je i Kraljevina Jugoslavija postala članica Međunarodne hokejaške federacije (IIHF). Prvi međunarodni nastup reprezentacije Kraljevine Jugoslavije bio je na Svetskom prvenstvu 1939. godine u Švajcarskoj. Iako ti rani timovi nisu ostvarili značajne rezultate, postavili su temelje za ono što će kasnije postati prepoznatljiva jugoslovenska hokejaška škola.

Važno je naglasiti da je već u tom periodu, iako je hokej bio centriran u zapadnim delovima Kraljevine, postojala svest o potrebi objedinjavanja sportskih napora pod jednom zastavom, čime je stvoren prvi entitet čije će nasleđe kasnije biti preneto na Srbiju.

Zlatna era SFRJ: Hokejaška velesila u regionu

Posle Drugog svetskog rata, hokej na ledu u Jugoslaviji doživljava procvat, posebno u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Reprezentacija SFRJ, često nazivana "Plavi", postala je redovan učesnik na Svetskim prvenstvima, a u više navrata i na Zimskim olimpijskim igrama. Hokej u SFRJ bio je izrazito razvijen u Sloveniji i Hrvatskoj, ali je i Beograd, sa klubovima poput Partizana i Crvene zvezde, davao značajan doprinos.

Jugoslovenska reprezentacija je bila poznata po svojoj borbenosti, tehničkoj veštini i sposobnosti da se nosi sa mnogo jačim protivnicima. Generacije igrača poput Albina Felca, Ede Hafnera, Pavela Kavčiča, Zvona Šuvaka i Rašida Šemsedinovića postali su ikone jugoslovenskog sporta. Ovi igrači su donosili radost navijačima, a njihovi nastupi na velikim turnirima, poput Olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine, ostali su urezani u kolektivno pamćenje.

• 1964. Zimske olimpijske igre u Insbruku: Prvi nastup Jugoslavije na ZOI u hokeju.
• 1969. Svetsko prvenstvo u Ljubljani: Jedan od najuspešnijih perioda, gde je Jugoslavija bila u najvišoj diviziji, pokazujući snagu pred domaćom publikom.
• 1976. Svetsko prvenstvo u Katovicama: Jugoslavija se ponovo takmičila u elitnoj grupi.
• 1984. Zimske olimpijske igre u Sarajevu: Iako rezultati nisu bili izuzetni, domaćinstvo ZOI je bilo simbolično za celu zemlju i podstaklo je interesovanje za zimske sportove.

Period SFRJ bio je vreme kada se gradila prepoznatljiva hokejaška škola, sa jakom bazom u domaćoj ligi. Klubovi su imali značajna ulaganja, a infrastruktura, poput ledenih dvorana Pionir u Beogradu i Spens u Novom Sadu, postajala je centar okupljanja mladih talenata. Na tim temeljima će se kasnije, u mnogo težim uslovima, razvijati i srpski hokej.

Period sr Jugoslavije i Srbije i crne gore: Izolacija i tranzicija

Raspad SFRJ početkom devedesetih godina 20. veka označio je i kraj jedne ere za jugoslovenski hokej. Sportski savezi su se podelili, a novonastala Savezna Republika Jugoslavija (SRJ), koja je obuhvatala Srbiju i Crnu Goru, suočila se sa međunarodnom izolacijom i sankcijama. To je imalo katastrofalne posledice po sport, uključujući i hokej na ledu.

Reprezentacija SR Jugoslavije, a kasnije Državne zajednice Srbije i Crne Gore, bila je prinuđena da se takmiči u najnižim divizijama IIHF-a. Kvalitet igre je opao, odliv igrača u inostranstvo postao je masovniji, a finansijska podrška sportu bila je minimalna. Uprkos svim poteškoćama, entuzijazam hokejaških radnika, trenera i igrača uspeo je da održi ovaj sport u životu. U ovom periodu su se isticali igrači poput Marka Milovanovića, Branislava Čučkovića i Aleksandra Kosa, koji su nosili dres tadašnje reprezentacije i borili se za svaki plasman.

"Uprkos svim nedaćama, hokej na ledu je na ovim prostorima uvek imao svoje vernike. Strast i ljubav prema igri su bili jači od političkih previranja i ekonomskih problema, čuvajući plamen hokeja, makar tinjajući." – Reči jednog hokejaškog veterana o devedesetim godinama.

Ovaj period tranzicije bio je izuzetno težak, ali je istovremeno predstavljao i test izdržljivosti. Mnogi mladi igrači koji su kasnije činili okosnicu samostalne reprezentacije Srbije, svoje prve korake i iskustva sticali su upravo u ovim izazovnim vremenima. Hokej je bio više od sporta – bio je simbol opstanka i nade.

Pravni i sportski kontinuitet: Srbija kao naslednik

Kada je Republika Srbija stekla punu nezavisnost u junu 2006. godine, jedno od ključnih pitanja u međunarodnom sportu bilo je kako će se tretirati sportsko nasleđe prethodnih državnih tvorevina. U slučaju hokeja na ledu, Međunarodna hokejaška federacija (IIHF) je donela jasnu odluku: Srbija je proglašena za jedinog pravnog i sportskog naslednika Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ova odluka je automatski podrazumevala i nasledstvo istorijskih rezultata SR Jugoslavije i SFR Jugoslavije, barem u kontekstu IIHF-a.

IIHF i formalno priznanje

Priznanje od strane IIHF-a značilo je da Srbija automatski preuzima mesto Državne zajednice Srbije i Crne Gore u IIHF sistemu takmičenja. To je podrazumevalo da srpska reprezentacija ne mora da kreće od nule, već da zadržava svoju poziciju u diviziji u kojoj je nastupala SCG. U to vreme, to je bila Divizija II Svetskog prvenstva u hokeju na ledu.

Ovo nasleđe nije samo formalno. Ono je obuhvatalo i:

• Istorijske rezultate i plasmane: Svi rezultati, medalje i plasmani ostvareni pod zastavom Jugoslavije i Srbije i Crne Gore postali su deo zvanične istorije srpskog hokeja.
• Pravnu obavezu: Preuzete su i sve obaveze i prava koje je prethodni savez imao unutar IIHF-a.
• Status članstva: Srbija je automatski postala punopravna članica IIHF-a.

Ovakav pristup, gde jedna od država naslednica preuzima pun kontinuitet, čest je u sportu, a IIHF je primenila sličnu praksu i ranije, na primer, sa Rusijom kao naslednicom Sovjetskog Saveza. Za srpski hokej to je bilo od izuzetne važnosti jer je omogućilo da se fokus prebaci na sportski razvoj, umesto na administrativnu borbu za povratak na međunarodnu scenu.

Održavanje mesta u svetskoj hokejaškoj hijerarhiji

Preuzimanjem mesta u Diviziji II, reprezentacija Srbije je dobila priliku da odmah nastavi sa takmičenjem na relativno visokom nivou, za razliku od nekih drugih sportova gde je bio potreban duži period adaptacije. Prvi zvanični nastup kao samostalna reprezentacija Srbija je imala na Svetskom prvenstvu Divizije II, Grupa A, u aprilu 2007. godine u Zagrebu. Tim je predvodio tadašnji selektor Dušan Šaponja, a u sastavu su se našli iskusni igrači koji su igrali i za SCG, poput Predraga Milosavljevića, Marka Kovačevića i Igora Trifunovića, kao i mlađi talenti.

Ovo je bio ključni momenat za očuvanje kontinuiteta i identiteta. Iako su izazovi bili veliki, sama činjenica da se odmah moglo nastaviti sa takmičenjima, bez potrebe za kvalifikacijama od samog dna, predstavljala je ogroman podstrek.

Formiranje prve reprezentacije Srbije (2007) i prvi izazovi

Prva samostalna reprezentacija Srbije formirana je sa mešavinom iskusnih igrača, koji su već imali međunarodno iskustvo, i mladih talenata koji su tek stupali na scenu. Ova tranzicija nije bila laka. Odliv igrača, ograničeni resursi i potreba za izgradnjom novog timskog duha bili su samo neki od izazova.

Prve utakmice i sastav tima

Prvi selektor samostalne Srbije, Dušan Šaponja, imao je težak zadatak da izgradi konkurentan tim. Sastav je obično uključivao igrače iz domaće lige, pre svega iz HK Partizan i HK Crvena zvezda, uz nekoliko "legionara" koji su igrali u inostranstvu. Na Svetskom prvenstvu Divizije II u Zagrebu 2007. godine, Srbija je završila na petom mestu u grupi, sa jednom pobedom (protiv Turske, 6:4) i četiri poraza. Iako rezultat nije bio spektakularan, bilo je to dragoceno iskustvo za novu ekipu.

Ključni igrači u tom ranom periodu bili su golmani poput Milan Lukovića i Marka Kovača, defanzivci poput Branislava Čučkovića i Roberta Sabadoša, te napadači Marko Kovačević, Marko Sretović, Nemanja Vučurević i Boris Gabrić. Oni su činili okosnicu tima koji je pokušavao da se izbori za bolju poziciju u IIHF hijerarhiji.

Turniri u nižim divizijama IIHF

Srbija je u početku bila stabilan član Divizije II. Cilj je bio jasan: napredovanje u Diviziju I. To je podrazumevalo konstantan rad, poboljšanje taktike, fizičke spreme i timskog duha. U ovim nižim divizijama, borba je često bila intenzivna, sa timovima sličnog kvaliteta, što je svaku utakmicu činilo izuzetno važnom.

Tokom ranih godina, srpski hokej je mnogo ulagao u organizaciju Svetskih prvenstava nižih divizija na domaćem terenu. To je bila prilika da se pokaže organizacioni potencijal, da se promoviše hokej i da se ostvari prednost domaćeg terena. Novi Sad i Beograd su više puta bili domaćini ovakvih turnira.

Karakteristike tog perioda: Entuzijazam, borba, ograničeni resursi

Period neposredno nakon osamostaljenja obeležen je velikim entuzijazmom unutar hokejaške zajednice. Svi su želeli da dokažu da Srbija zaslužuje svoje mesto na hokejaškoj mapi. Međutim, ograničeni finansijski resursi bili su konstantna prepreka. Sponzorstva su bila retka, državna podrška često nedovoljna, što je uticalo na kvalitet priprema, putovanja i nabavku opreme.

Ipak, uprkos svemu, karakteristika srpskog tima bila je borbenost. Igrači su često igrali sa srcem, nadoknađujući tehničke ili taktičke nedostatke požrtvovanošću. Ovi izazovi su, u neku ruku, ojačali timski duh i stvorili osećaj zajedništva.

"Hokej na ledu u Srbiji je oduvek bio priča o strasti. Kada nemate sve resurse, morate da se oslonite na srce i karakter. Naši momci su to uvek imali." – Jedan od trenera reprezentacije.

Značajne utakmice i igrači post-2006.

Od 2006. godine, hokejaška reprezentacija Srbije prošla je kroz mnoge uspone i padove, ali je uspela da ostvari nekoliko istorijskih rezultata koji su pokazali njen potencijal.

Istorijski momenti i promocije

Najveći uspeh u novijoj istoriji samostalne Srbije desio se 2009. godine, kada je Srbija bila domaćin Svetskog prvenstva Divizije II, Grupa A, u Novom Sadu. Pod vođstvom selektora Vladimira Krikunova, reprezentacija Srbije je ostvarila briljantne rezultate. U odlučujućoj utakmici, Srbija je savladala Estoniju rezultatom 5:4 u produžecima, pred prepunim SPENS-om, i osvojila prvo mesto u grupi, čime je izborila istorijski plasman u Diviziju I.

Ovaj uspeh bio je rezultat timskog rada, ali i individualnog briljiranja. Među ključnim igračima te generacije bili su golman Milan Luković, defanzivci Srđan Ristić i Marko Milovanović, te napadači Marko Kovačević, Marko Sretović, Nemanja Vučurević, Bojan Janković i Boris Gabrić. Plasman u Diviziju I bio je ogroman podstrek za srpski hokej i dokaz da se upornim radom i verom mogu postići veliki rezultati.

Nažalost, boravak u Diviziji I bio je kratkog daha. Već sledeće godine, 2010. u Tilburgu, Srbija se suočila sa mnogo jačim protivnicima i, iako su se borili hrabro, nisu uspeli da zadrže status, te su se vratili u Diviziju II. Međutim, sam ulazak u Diviziju I ostao je zapisan zlatnim slovima u istoriji srpskog hokeja.

Kasnije su se dešavale promocije i relegacije unutar Divizije II, ali tim je uvek težio da se vrati u više rangove, a 2019. godine, pod vođstvom selektora Darrena Fletchera, Srbija je ponovo ostvarila plasman u Diviziju I B, osvojivši Svetsko prvenstvo Divizije II A na domaćem terenu u Beogradu, u ledenoj dvorani Pionir. To je bio još jedan dokaz snage i upornosti srpskog hokeja.

Tabela: Istorijski plasmani reprezentacije Srbije (odabrani)

Generacije igrača: Starija garda i nova generacija

Srpska reprezentacija od 2006. godine bila je karakteristična po mešavini generacija.

• Starija garda: Igrači poput Marka Kovačevića, Marka Sretovića, Nemanje Vučurevića, Bojana Jankovića, Predraga Milosavljevića i Borisa Gabrića su bili među onima koji su "preživeli" tranziciju iz SCG ere. Njihovo iskustvo, liderske sposobnosti i posvećenost bili su neprocenjivi u stabilizaciji i napredovanju tima. Marko Kovačević, kao kapiten i strelac mnogih ključnih golova, postao je simbol otpora i uspeha srpskog hokeja. Nemanja Vučurević je svojim veštinama na ledu donosio magiju, dok je Marko Sretović bio poznat po svojoj borbenosti.
• Nova generacija: Vremenom su se pojavljivali i mladi talenti koji su sazrevali u samostalnoj Srbiji. Među njima su se istakli Arsenije Ranković, talentovani golman koji je nasledio Milana Lukovića, zatim Pavle Podunavac, Miloš Babić, Aleksa Vuković i mnogi drugi. Ovi igrači su doneli svežu energiju i novu perspektivu, pokazujući da srpski hokej ima budućnost. Mnogi od njih su imali priliku da igraju u stranim ligama, stičući dragoceno iskustvo koje su prenosili u reprezentaciju.

Uloga "legionara" i igrača iz dijaspore

Značajan doprinos reprezentaciji Srbije dali su i igrači koji su igrali u inostranstvu. Njihovo iskustvo iz jačih liga, poput češke, slovačke, mađarske ili slovenačke, bilo je ključno za podizanje kvaliteta igre. Pored toga, sve češće se pojavljuju i igrači iz dijaspore, pre svega iz Kanade i SAD, sa srpskim korenima, koji su spremni da igraju za svoju maticu. Njihovo uključivanje donosi novu dimenziju timu, unoseći drugačiju hokejašku kulturu i znanje.

Uključivanje igrača iz dijaspore je dvostruko korisno: podiže kvalitet reprezentacije i jača veze sa srpskom zajednicom širom sveta, promovišući hokej kao globalni sport.

Hokejaška infrastruktura i razvoj domaće lige u novoj eri

Uspeh reprezentacije direktno je povezan sa stanjem domaće lige i infrastrukture. U Srbiji, hokej se oslanja na nekoliko ključnih centara i klubova.

Uloga klubova (Partizan, Zvezda, Vojvodina, Spartak)

Domaća liga je kičma srpskog hokeja. Klubovi poput HK Partizan i HK Crvena zvezda iz Beograda, HK Vojvodina iz Novog Sada, i HK Spartak Subotica su glavni nosioci razvoja hokeja na ledu. Oni su ti koji treniraju mlade igrače, organizuju takmičenja i daju bazu za reprezentaciju.

• HK Partizan je decenijama bio dominantan klub u Srbiji, osvojivši brojne titule i iznedrivši veliki broj reprezentativaca. Njihova škola hokeja je bila i ostala jedna od najcenjenijih.
• HK Crvena zvezda je takođe imala svoje uspone i padove, ali je uvek bila važan rival i izvor talenata.
• HK Vojvodina i HK Spartak Subotica su u poslednje vreme pokazali značajan napredak, razvijajući hokej van Beograda i dajući sve više igrača za mlađe i seniorske selekcije.

Međunarodna takmičenja, poput IHL lige (nekadašnje Slohokej lige), u kojoj se takmiče srpski klubovi sa ekipama iz Slovenije i Hrvatske, pokazala su se kao izuzetno korisna za podizanje kvaliteta igre. Igranje protiv jačih protivnika u kontinuitetu je od vitalnog značaja za razvoj igrača i pripremu za međunarodne reprezentativne izazove.

Uticaj reprezentacije na popularnost hokeja

Uspeh reprezentacije, posebno plasman u Diviziju I 2009. godine i osvajanje Divizije II A 2019. godine na domaćem ledu, značajno je uticao na popularnost hokeja u Srbiji. Ovi trenuci su privukli pažnju medija, doneli nove navijače i inspirisali mnogu decu da se oprobaju u ovom sportu. Prepune dvorane Pionir i Spens tokom Svetskih prvenstava svedoče o potencijalu hokeja da okupi publiku.

Međutim, izazov je održati tu popularnost i interesovanje tokom cele godine, van velikih turnira. To zahteva kontinuirani marketing, edukaciju i rad sa mlađim kategorijama.

Infrastrukturni izazovi i unapređenja (Pionir, SPENS)

Hokej na ledu je sport koji zahteva specifičnu infrastrukturu – klizališta. U Srbiji, broj ledenih dvorana je ograničen. Ledena dvorana Pionir u Beogradu i SPENS u Novom Sadu su primarni centri hokeja.

• Pionir je dom beogradskih klubova i često služi kao baza za pripreme reprezentacije. Uprkos svojoj starosti, Pionir je ikonična dvorana koja je svedočila mnogim istorijskim hokejaškim momentima. Potrebna su joj stalna ulaganja u modernizaciju.
• SPENS u Novom Sadu, sa svojim modernijim kapacitetima, takođe igra ključnu ulogu, posebno u organizaciji velikih turnira.

Preporuka za razvoj: Za dalji razvoj hokeja u Srbiji neophodno je investirati u izgradnju novih ledenih dvorana, posebno u regionalnim centrima, te modernizaciju postojećih. Povećanje broja klizališta direktno bi uticalo na povećanje broja dece koja se bave hokejom i, posledično, na kvalitet domaće lige i reprezentacije.

Pored toga, važna je i adekvatna oprema, pristup kvalitetnim trenerima i kontinuirana edukacija stručnog kadra. Savez hokeja na ledu Srbije (SHLS) ulaže napore u sve ove segmente, ali je podrška države i sponzora i dalje ključna.

Izazovi i perspektive za budućnost

Hokejaška reprezentacija Srbije, iako ima bogato nasleđe i ostvarila je značajne uspehe, suočava se sa brojnim izazovima, ali i ima jasne perspektive za budući razvoj.

Održivost i finansiranje

Finansiranje je verovatno najveći i najčešći problem srpskog hokeja. Održivost programa mlađih kategorija, priprema reprezentacije, putovanja na turnire – sve to zahteva značajna sredstva. Većina klubova i SHLS se oslanjaju na kombinaciju državnih subvencija, sponzorstava i članarina, što često nije dovoljno.

Potrebno je razviti dugoročne strategije finansiranja, privući veće sponzore i uspostaviti održiv sistem koji će garantovati stabilnost. Javna promocija sporta i edukacija o njegovim vrednostima mogu pomoći u privlačenju šire podrške.

Mlađe kategorije i razvoj baze

Budućnost svakog sporta leži u mlađim kategorijama. U Srbiji je neophodno kontinuirano ulaganje u škole hokeja, kampove za mlade igrače i trenere. Povećanje broja dece koja se bave hokejom direktno će uticati na kvalitet domaće lige i, na kraju, na uspeh seniorske reprezentacije.

Jedan od ključnih ciljeva je razvijanje sistema koji će omogućiti da što veći broj mladih talenata ostane u Srbiji i da im se omoguće optimalni uslovi za razvoj, kako ne bi previše rano odlazili u inostranstvo.

Ambicije u višim divizijama

Iako je povratak u Diviziju I B bio važan korak, dugoročna ambicija Srbije bi trebalo da bude stabilizacija u ovoj diviziji i eventualni pokušaj ulaska u Diviziju I A. To zahteva ogroman rad, posvećenost i kontinuirano poboljšanje na svim nivoima.

"Svaki korak napred u IIHF hijerarhiji je nagrada za sav trud. Naša ambicija mora biti stalna, ali moramo biti i realni u pogledu resursa." – Član stručnog štaba.

Uloga Saveza hokeja na ledu Srbije (SHLS)

Savez hokeja na ledu Srbije (SHLS) igra centralnu ulogu u svim ovim procesima. On je odgovoran za organizaciju takmičenja, razvoj mlađih kategorija, licenciranje igrača i trenera, kao i za odnose sa IIHF-om. SHLS je nosilac strategije razvoja hokeja i ključan je u obezbeđivanju uslova za napredak. Modernizacija Saveza, transparentnost u radu i jačanje veza sa međunarodnim partnerima su esencijalni za budućnost.

Takođe, SHLS je prepoznat od strane IIHF-a kao entitet koji je preuzeo sve arhivske podatke i istorijske dokumente vezane za hokej na ledu na teritoriji Srbije, čime se obezbeđuje očuvanje bogate sportske istorije. Ovi dokumenti su od neprocenjive vrednosti za generacije koje dolaze, pružajući im uvid u slavnu prošlost i motivaciju za buduće uspehe.

Zaključak: Čuvanje tradicije i pogled ka napred

Hokejaška reprezentacija Srbije od 2006. godine predstavlja priču o kontinuitetu, izazovima i preživljavanju jednog sporta u turbulentnim vremenima. Ona je nasledila bogatu i složenu istoriju, od predratne Kraljevine Jugoslavije, preko zlatne ere SFRJ sa legendama poput Ede Hafnera, Albina Felca i Zvona Šuvaka, do burnog perioda SR Jugoslavije i SCG. Formalno priznanje od strane IIHF-a kao jedinog naslednika bilo je ključno za opstanak i dalji razvoj.

Od tog istorijskog momenta, Srbija je uspela da se etablira kao stabilan član IIHF porodice, sa ambicijama da se popne u više divizije. Uspeh iz 2009. i 2019. godine, kada je izborila plasman u Diviziju I, dokaz je snage i posvećenosti. Igrači poput Marka Kovačevića, Marka Sretovića, Nemanje Vučurevića i Arsenija Rankovića su postali nova lica srpskog hokeja, čuvajući tradiciju i gradeći novi identitet.

Budućnost srpskog hokeja zavisiće od sposobnosti da se prevaziđu finansijski izazovi, da se investira u mlađe kategorije i infrastrukturu, te da se održi strast i entuzijazam koji su oduvek bili pokretačka snaga ovog sporta. Sa jasnom vizijom i podrškom, hokejaška reprezentacija Srbije ima potencijal da nastavi da piše uspešne stranice u svojoj, i jugoslovenskoj, sportskoj istoriji. Cilj je jasan: sačuvati bogato nasleđe i istovremeno hrabro koračati ka budućnosti, stremeći ka novim sportskim visinama.