Vojin Koljenšić: Čovek koji je posvetio život organizaciji i razvoju hokeja u Jugoslaviji i Srbiji

U analima jugoslovenskog, a potom i srpskog hokeja na ledu, postoje imena koja sija sjajem zvezda, imena vrsnih igrača čiji su potezi dizali publiku na noge i čiji su golovi obeležili zlatne ere. Međutim, iza svakog uspeha na ledu, iza svake medalje, svakog razvijenog kluba i svakog stadiona, stoji neumorni rad onih koji su sportu posvetili svoj život izvan reflektora – sportskih radnika, vizionara i organizatora. Među takvima, jedno ime se izdvaja kao sinonim za posvećenost, upornost i strateško promišljanje razvoja hokeja: Vojin Koljenšić. Njegov doprinos nije bio samo administrativan, već je bio esencijalan za opstanak, rast i transformaciju hokeja na ledu u Jugoslaviji i, kasnije, u Srbiji.

Rani počeci i fundament jugoslovenskog hokeja (1940-e i 1950-e)

Kada se govori o razvoju hokeja u Jugoslaviji, neizbežno je osvrnuti se na posleratni period, kada je sport, poput celog društva, prolazio kroz fazu obnove i reorganizacije. Hokej na ledu je u Kraljevini Jugoslaviji imao svoje začetke, sa klubovima poput SK Ilirija iz Ljubljane i SK Marsonia iz Zagreba koji su negovali ovaj sport još tridesetih godina prošlog veka. Međutim, sistematska organizacija i šira popularizacija započeli su tek nakon Drugog svetskog rata.

Vojin Koljenšić se u hokejaške strukture uključuje u ranim posleratnim godinama, kada su se postavljali temelji za budući razvoj sporta. U to vreme, hokej se igrao na prirodnom ledu, što je ograničavalo sezonu i razvoj sporta. Ključni izazov bio je nedostatak adekvatne infrastrukture i organizacionog okvira. Formiranjem Saveza hokeja na ledu Jugoslavije (SHLJ), stvorena je centralna institucija koja je imala za cilj da koordiniše rad klubova i promoviše hokej na saveznom nivou. Koljenšić je, sa svojim organizacionim talentom i vizijom, brzo postao jedan od ključnih aktera u tom procesu.

Njegov rani rad bio je obeležen uspostavljanjem administrativnih procedura, pravilnika i sistema takmičenja. Jugoslovenska hokejaška liga počela je da dobija svoj oblik, a klubovi poput Partizana i Crvene zvezde u Beogradu, Olimpije i Jesenica u Sloveniji, te Mladosti i Medveščaka u Zagrebu, postajali su nosioci razvoja. Koljenšić je bio svestan da bez čvrste organizacije na lokalnom i saveznom nivou, hokej neće moći da napreduje niti da se takmiči sa razvijenijim sportovima.

Vizija i izgradnja: Ledena dvorana Pionir kao koljenšićevo nasleđe (1970-e)

Period 1970-ih godina predstavlja prelomnu tačku u razvoju hokeja na ledu u Beogradu i celoj Srbiji, a u srži tog preokreta stajao je Vojin Koljenšić. On je bio pokretačka snaga iza projekta koji je zauvek promenio pejzaž srpskog hokeja – izgradnje Ledene dvorane Pionir. Pre Pionira, beogradski hokejaši su trenirali i igrali utakmice na otvorenim klizalištima, poput onog na Tašmajdanu, koje je zavisilo isključivo od vremenskih uslova. To je značilo kratku sezonu, nemogućnost kontinuiranog rada i izrazito ograničen razvoj.

Koljenšić je, shvatajući da bez namenske dvorane sa veštačkim ledom nema napretka, započeo dugogodišnje lobiranje kod gradskih i republičkih vlasti. Njegova upornost, sposobnost da predstavi argumente i obezbedi podršku, bila je ključna. Nije bilo lako dobiti sredstva i odobrenja za izgradnju tako specifičnog objekta u vreme kada su prioriteti bili mnogi drugi sportovi i društveni projekti. Ipak, zahvaljujući Koljenšićevoj viziji i diplomatskoj veštini, projekat je pokrenut.

Ledena dvorana Pionir, otvorena 1978. godine, postala je epicentar hokejaškog života u Srbiji.

"Pionir nije bio samo objekat; bio je to simbol novog početka, mesto gde su se stvarale legende i gde je hokej konačno dobio dom."

Sa kapacitetom za preko 2.000 gledalaca i uslovima za igranje tokom cele godine, Pionir je omogućio nesmetan razvoj klubova kao što su Partizan i Crvena zvezda. Omogućio je mlađim kategorijama da treniraju sistematično, a seniorima da igraju utakmice u profesionalnim uslovima. To je direktno uticalo na kvalitet domaće lige i na razvoj igrača koji su kasnije činili okosnicu reprezentacije.

Širi infrastrukturni doprinos i sarajevo 1984.

Koljenšićev uticaj nije bio ograničen samo na Beograd. Kao visoki funkcioner Saveza hokeja na ledu Jugoslavije, aktivno je podržavao razvoj hokejaške infrastrukture širom zemlje. Dvorane poput one u sklopu SPENS-a u Novom Sadu, kao i objekti koji su se razvijali u Sloveniji (npr. Jesenice, Ljubljana) i Hrvatskoj (Zagreb), takođe su imale korist od njegove podrške i saveta.

Posebno značajna bila je njegova uloga u pripremi hokejaških objekata za Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine. Iako je Zetra bila primarna dvorana, Koljenšić je svojim iskustvom i kontaktima doprineo da hokejaški turnir na Olimpijadi bude besprekorno organizovan. Njegovo poznavanje međunarodnih standarda i tehničkih zahteva IIHF-a bilo je od neprocenjive vrednosti. Olimpijada u Sarajevu bila je veliki podsticaj za jugoslovenski sport u celini, a hokej je, zahvaljujući adekvatnoj pripremi, pokazao svoju sposobnost da se nosi sa najvećim sportskim izazovima.

Zlatno doba jugoslovenskog hokeja i uloga Koljenšića u razvoju igrača i reprezentacije (1970-e i 1980-e)

Sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka često se nazivaju "zlatnim dobom" jugoslovenskog hokeja. U tom periodu, reprezentacija Jugoslavije je beležila zapažene rezultate, često se takmičeći u A ili B grupi Svetskih prvenstava. Uspeh na ledu bio je direktna posledica unapređene infrastrukture i, što je još važnije, stabilnog i profesionalnog administrativnog vođstva.

Vojin Koljenšić je bio stub tog vođstva. Kao funkcioner SHLJ-a, bio je odgovoran za mnoge aspekte:

• Selekcija i podrška igračima: Iako nije bio trener, njegov rad je obezbedio uslove za razvoj generacija talenata. Igrači poput Eda Hafnera, Zvoneta Šuvaka, Albina Felca, Pavela Kavčiča i Rašida Šemsedinovića – legendarnih imena jugoslovenskog hokeja – imali su priliku da treniraju i napreduju u sistemu koji je Koljenšić pomogao da se izgradi i održava. On je osigurao da reprezentacija ima adekvatnu podršku, od opreme do logistike putovanja na međunarodna takmičenja.
• Organizacija takmičenja: Jugoslavija je bila domaćin nekoliko Svetskih prvenstava niže divizije (Grupa B ili C), što je takođe bio rezultat Koljenšićevog rada na uspostavljanju poverenja sa Međunarodnom hokejaškom federacijom (IIHF). Organizacija ovakvih događaja nije samo finansijski izazovna, već zahteva i vrhunsku administrativnu sposobnost, a Koljenšić je bio maestralan u tome.
• Međunarodni odnosi: Koljenšić je bio poznat po svojim diplomatskim veštinama unutar IIHF-a. Razumeo je važnost međunarodnih kontakata i aktivno je učestvovao na kongresima i sastancima, zastupajući interese jugoslovenskog hokeja. To je obezbeđivalo status i ugled, što je bilo ključno za učešće u međunarodnim takmičenjima i privlačenje resursa.

Tabela: Periodi razvoja hokeja u Jugoslaviji i uloga Vojina Koljenšića

Izazovi i očuvanje hokeja u turbulentnim vremenima (1990-e i kasnije)

Devedesete godine prošlog veka donele su raspad Jugoslavije, oružane sukobe, sankcije i ekonomsku krizu – period koji je za sport u celini bio katastrofalan. Hokej na ledu, kao i mnogi drugi sportovi, suočio se sa egzistencijalnim izazovima. Nestao je Savez hokeja na ledu Jugoslavije, a na njegovom mestu formiran je Savez hokeja na ledu Srbije i Crne Gore (SHLSČG), a kasnije, sa osamostaljenjem Crne Gore, Savez hokeja na ledu Srbije (SHLS).

Vojin Koljenšić je i u tim izuzetno teškim vremenima ostao veran hokeju, preuzimajući ključne uloge u novonastalim saveznim strukturama. Njegova najveća zasluga u ovom periodu bila je očuvanje kontinuiteta.

• Očuvanje međunarodnog statusa: U uslovima međunarodne izolacije, kada su mnoge sportske organizacije bile suspendovane, Koljenšić je svojim vezama i diplomatskim veštinama uspeo da obezbedi da srpski hokej, iako sa drastično smanjenim resursima, ostane član IIHF-a. To je bilo presudno za opstanak sporta, jer je omogućavalo bar minimalno učešće u međunarodnim takmičenjima, što je bio jedini prozor u svet za hokejaše.
• Održavanje infrastrukture: Ledena dvorana Pionir, njegovo životno delo, takođe je bila pod pretnjom propadanja usled nedostatka sredstava za održavanje. Koljenšić je neumorno radio na obezbeđivanju minimalnih uslova za njen rad, sprečavajući da propadne i ostane bez funkcije.
• Očuvanje baze igrača: Iako je finansijska kriza dovela do masovnog odliva talenata i smanjenja broja dece koja su se bavila hokejem, Koljenšić je, zajedno sa drugim entuzijastima, uspevao da održi bazične programe i omogući novim generacijama da se bave sportom. Igrači poput Marka Kovačevića, Marka Sretovića, Nemanje Vučurevića i Arsenija Rankovića su generacija koja je stasavala u izuzetno teškim uslovima, ali su zahvaljujući postojanju minimalne infrastrukture i organizacije koju je Koljenšić pomogao da se očuva, uspeli da se razviju i predstavljaju Srbiju na međunarodnoj sceni.

"U devedesetim, hokej nije bio pitanje pobeda i poraza, već pitanje opstanka. Koljenšić je bio onaj koji je odbijao da odustane."

Njegova sposobnost da se nosi sa birokratijom, obezbedi minimalna sredstva i održi moral među igračima i trenerima, bila je istinski herojska. Bio je onaj "čovek iz pozadine" koji je vukao konce, rešavao probleme i činio nemoguće mogućim.

Filozofija rada i nasleđe

Vojin Koljenšićev stil rada bio je obeležen izuzetnom posvećenošću, pedantnošću i strateškim razmišljanjem. Nije bio čovek koji je težio javnim pohvalama, već se fokusirao na suštinski rad. Njegova filozofija mogla bi se sažeti u nekoliko ključnih tačaka:

• Infrastruktura je osnova: Bez adekvatnih uslova za trening i takmičenje, nema razvoja. Njegovo ulaganje u Pionir i podrška drugim objektima to najbolje ilustruju.
• Sistematičnost i organizacija: Verovao je u važnost jasnih pravila, funkcionalnih administrativnih struktura i kontinuiranog rada. Bez dobrog "sistema", talenat ne može da procveta.
• Međunarodni kontakti su vitalni: Razumeo je da sport, posebno hokej, ne može da postoji u izolaciji. Aktivan rad na međunarodnom planu bio je ključan za učenje, napredak i opstanak.
• Pristup mladima: Bio je svestan da su mladi igrači budućnost sporta. Njegov rad na stvaranju uslova za mlađe kategorije, iako često nevidljiv, bio je fundamentalan.

Njegovo nasleđe je opipljivo i trajno. Ledena dvorana Pionir stoji kao najvidljiviji spomenik njegovog rada, ne samo kao fizički objekat, već kao kulturno-sportska institucija koja je definisala hokej u Beogradu. Administracija Saveza hokeja na ledu Srbije i dalje počiva na mnogim principima koje je on postavio. Njegov doprinos omogućio je da hokej u Srbiji preživi najteže periode i nastavi da se razvija.

Danas, kada gledamo napredak srpskog hokeja, uspeh mladih selekcija, entuzijazam navijača i opstanak klubova, moramo se setiti ljudi poput Vojina Koljenšića. On nije bio strelac pobedonosnih golova, niti majstor driblinga, ali je bio arhitekta, inženjer i kovač terena na kojem su ti golovi postignuti i driblinzi izvedeni. Bio je pravi radnik sporta, vizionar i tihi heroj, čovek koji je posvetio život organizaciji i razvoju hokeja, ostavljajući neizbrisiv trag u njegovoj istoriji.

Njegova priča je priča o suštini sportskog rada: ne o slavi i reflektorima, već o posvećenosti, upornosti i veri u vrednost sporta. Bez takvih ljudi, mnogi sportovi bi ostali samo na marginama interesovanja, bez šanse da izrastu u nešto značajno. Vojin Koljenšić je svojim radom osigurao da hokej na ledu u Jugoslaviji i Srbiji ima stabilnu osnovu, i zbog toga zaslužuje mesto među najvećim legendama ovog sporta. Njegov doprinos je trajni podsetnik da su pravi temelji uspeha uvek izgrađeni izvan leda, sa puno truda i ljubavi.